„Hteo sam da napravim ruski kutak jer sam shvatio da se zaboravlja ono što se dešavalo u Beloj Crkvi“, priča Kasteljanov (80), građevinski inženjer u penziji, čiji je otac s belogardejskom vojskom prevalio dug put od Vladikavkaza do ove banatske varošice.
Priču o deliću ruskog sveta, koji su struje Oktobarske revolucije nasukale u Beloj Crkvi, počinje na groblju gde počiva, kako precizira, oko 650 Rusa, od kneginja i državnih savetnika, do senatora i 19 generala, ovenčanih ratnom slavom.
Danas groblje često obilaze Rusi iz raznih krajeva sveta u potrazi za svojim precima, a u „Kadetskoj memorijalnoj sobi“ Kasteljanova u Partizanskoj ulici pokušavaju da na požutelim fotografijama pronađu lik svojih deka i baka. Jer u Belu Crkvu se dvadesetih godina prošlog veka doselilo oko 2.500 „belih Rusa“ koji su ovde imali svoj Kadetski korpus, školu za kadete, ali i Ženski marijinski donski institut i Crkvu. Ovde se od 1920. do 1924. nalazila Nikolajevska konjička škola, a od 1920. do 1929. Krimski kadetski korpus, koji je, kada su mu se priključili pripadnici i drugih korpusa, postao Prvi ruski kadetski korpus velikog kneza Konstantina Konstantinoviča.
Taj korpus je postojao sve do 26. septembra 1944. godine, kada je definitivno rasformiran. Nakon toga su se, navodi Kasteljanov, njegovi preostali pripadnici rasejali po svetu, a kasnije se sastajali samo na kongresima koji su održavani širom sveta, od Karakasa i San Franciska do Pariza. Poslednji i, kako je rečeno, završni takav skup održan je 2010. u Beloj Crkvi, priseća se naš domaćin pokazujući sada već kolor fotografije bivših kadeta. Održan je u svečanoj sali zgrade iz vremena Marije Terezije u kojoj se nekad nalazila Kadetska škola. Taj kompleks je danas u vlasništvu Vojske Srbije budući da je nakon Drugog svetskog rata, pa doskora korišćen kao kasarna. Manje sreće imala je zgrada s pogledom na gradski park, u kojoj se nalazio Ženski institut, koja napuštena i polomljenih prozora čeka novog vlasnika i neke bolje dane.
Pomirenje „belih“ i „crvenih“
Kasteljanov nas vodi i do ruske Crkve Svetog Jovana Bogoslova, čiji je ikonostas, kako nam objašnjava, oslikao deda njegove supruge Valentine, Ivan Pavlovič Trofimov, koji je kadetima predavao likovno. U Crkvi su i brojne ikone koje su sa sobom doneli ruski emigranti. Jednu od njih tražio je grad Omsk povodom obeležavanja 300. godišnjice, ali ovdašnji vladika nije dao blagoslov za njeno vraćanje.
A tik uz Crkvu, koja je danas u nadležnosti Srpske pravoslavne crkve, stoji spomenik crvenoarmejcima palim za oslobođenje Bele Crkve. „Crveni“ i „beli“ tako su se pomirili i u ovom srpskom gradiću. Svakog 9. maja, kaže Kasteljanov, na spomenik polažu vence predstavnici Ambasade Rusije u Srbiji. Obilaze, kako naglašava, i jedan drugi spomenik u današnjoj industrijskoj zoni, na mestu gde su lokalni partizani streljali grupu ovdašnjih Rusa.
„Nisu to učinili crvenoarmejci. Oni su oslobodili Belu Crkvu 1. oktobra i nastavili ka Beogradu, nego ovi domaći“, ističe Kasteljanov, dodajući da se imena nekih streljanih znaju, a neki su ostali bezimeni.
Očev „kinžal“ i dedin putnički štap
Porodica Kasteljanova je imala sreće. Doduše, majka je, priča Kasteljanov, sve očeve stvari koje bi mogle da ukazuju na vezu s kadetima, uključujući uniformu i Georgijevski krst, koji je otac zaslužio u borbama na Krimu, uništila. U socijalističkoj Jugoslaviji živeli su od Crikvenice i Bjelovara do Zagreba, gde je Vladimir Nikolajevič započeo studije, i Beograda gde ih je završio. Suprugu Valentinu, čija je majka predavala francuski u ženskom internatu, upoznao je slučajno u Beloj Crkvi na sahrani jednog sunarodnika i tako je tu i ostao. Valentina je predavala ruski u gimnaziji, a on radio u lokalnoj građevinskoj firmi „Standard beton“ gde je zaradio i penziju. Ćerka Tatjana arhitekta udata je za Srbina, a sin Nikolaj je inženjer informatike koji se u Kanadi, gde radi, oženio Kolumbijkom.
Dok Valentina pokazuje slike unuka, Vladimir Nikolajevič prebire po dokumentima iz ruskih arhiva. U jednom od njih stoji da je oficir Kasteljanov, njegov čukundeda, učestvovao u Borodinskoj bici. Kao kuriozitet prikazuje i štap koji je sa sobom nosio deda njegove supruge, urezujući sva mesta kroz koja je prolazio, od Poltave 1919, preko Vladikavkaza, Sevastopolja, pa do Bele Crkve. Kako dodaje, taj štap je bio posebno interesantan mnogim ruskim televizijama i novinarima koji su ovde dolazili da snimaju priloge, dokumentarne filmove ili da pišu o belim Rusima. A zahvaljujući jednom od tekstova Kasteljanov je našao rođake u Rusiji.
Prethodno je decenijama to bezuspešno pokušavao preko zvaničnih i nezvaničnih kanala, ali, kako priča, kad je u časopisu „Kadetsko bratstvo“ objavljena priča o ovdašnjoj ruskoj Crkvi pozvao ga je novinar i pitao sme li da dâ njegov telefon ženi koja se javila redakciji.
Bilo je to 2012. godine, a ispostavilo se da je ta žena ćerka sestre njegovog oca.
„Živi u Tveru gde se udala i od tada je i ona sa sinom dolazila u Belu Crkvu, a i mi smo išli kod nje u goste“, priseća se Kasteljanov.
Najdraži eksponat mu je ipak bodež, na ruskom „kinžal“, koji je njegov otac doneo iz Vladikavkaza. Tu ispod zastave carske Rusije i portreta cara Nikolaja Drugog i srpskog kralja Aleksandra su i karte koje pokazuju pravce evakuacije kadetskih korpusa, akvareli mesta kroz koja su prolazili, fotografije, udžbenici iz kojih su učili. Na zidu i amanet koji je veliki knez Nikolaj Nikolajevič sa samrtnog odra 1928. godine ostavio ruskim sunarodnicima u kojem između ostalog poručuje:
„Molim Gospoda da našu otadžbinu vidimo slobodnu i u njoj trijumf mira, ljubavi i reda.“