Vest glasi: „Kajl Skot je besan jer Srbi nisu oboleli od stokholmskog sindroma“. Tuga pregolema, šteta nikakva, korist jednostrana (srpska).
Dobro, da budemo posve precizni, američki ambasador je to upakovao malo drugačije, pa je na osnivanju Kongresa srpsko-američkog prijateljstva tugaljivo saopštio da je ponekad besan kad pročita naslove u tabloidima koji pripisuju njegovoj zemlji najgore namere i „kad vidi da mediji citiraju takozvane stručnjake i neimenovane izvore kako bi širili najgore laži“.
Žuta stvarnost
Tabloidi, oni u Srbiji prvenstveno, opravdavaju svrhu svog postojanja — preuveličavaju pojedine događaje, uvećavaju ili umanjuju vrednost ličnosti, često se ne drže činjenica kao pijan plota, ali su u jednoj stvari uvek nepogrešivi: nikad ne lažu kad pišu o Americi i njihovim činovnicima na privremenom radu u Beogradu.
Nije to, dabome, posledica profesionalne etike ili moralne čestitosti urednika i novinara koji rade u ovim medijima, već finalni proizvod surove realnosti koja je toliko prizemna, često neverovatna i gotovo po pravilu licemerna, da i ne moraju da se trude da je megasenzacionališu, dodatno skandalizuju ili krive činjenice kako bi na trafikama što bolje prošli.
Prost recept: pošto kupiš, po istoj ceni prodaš. Jedino bi mogla negde u uglu da stoji fusnota: za opremanje teksta zadužena američka ambasada.
Za razliku od tabloida, posao svakog ambasadora je da čuva čast i ugled države koja ga je poslala u misiju, pa je njegov osnovni zadatak da spreči sve one koji ruže ugled, u ovom slučaju Amerike, i razuveri one potencijalne „počinioce“.
Dakle, ne rešavaju se ovakve stvari na konferencijama, već pred sudovima. Pa ne ide da Srbija uči Skota koji dolazi iz posestrime majke tabloida da se istina dokazuje pred institucijama, a čast revalorizuje u dolarima.
Međutim, Skot ne poseže za takvim rešenjima jer je svestan da nema „meso“ u rukama, pa zato i konferenciju o međudržavnom prijateljstvu koristi za pritisak. Eventualnom tužbom stvara odijum, a posle žalopojke će neko možda i da mu poveruje kako bi Ameriku svi voleli da, eto, da nije srpskih tabloida koje dnevno ukupno pročita oko 150.000 ljudi.
Uranijum dolarima ne veruje
Zamislimo na trenutak da nema tabloida u Srbiji. Možemo da pretpostavimo i da nema medija uopšte. E, ali je nemoguće zamisliti da nije bilo NATO agresije 1999. Nemoguće je zamisliti da je izvedena iz drugog razloga, a ne samo zbog hira američke administracije.
Nemoguće je, vratimo se malo dalje, zamisliti da nije bilo američkog priznanja secesije republika bivše Jugoslavije devedesetih. Da nije bilo otimanja i okupacije Kosova. Nemoguće je ne zamisliti politiku dvostrukih aršina.
Činjenice su neumoljive, ma koliko potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović u istoj rečenici pominjala agresiju i paljenje američke ambasade u Beogradu. I ma koliko ambasador Skot za sve krivio Slobodana Miloševića, čija je „politika tokom krvavog i nasilnog raspada Jugoslavije stavila istorijske veze dva naroda na najteži test“.
Čak i da Srbi, zbog ličnog dobra, nekako posle punoletstva od gađanja osiromašenim uranijumom potisnu sećanje o agresiji, američki činovnici i njihove svakodnevne ucene u proteklih 18 godina im ne dozvoljavaju da tu državu vole, ma koliko ona donacija uručila Srbiji i ma koliko puta to istakao Skot, a domaći „skotisti“ kao papagaji ponavljali.
Ako Skot stvarno želi drugačiju sliku njegove države u Srbiji, ne može promeniti Srbiju, već sebe i američku administraciju. Zato neka javi gde treba da dosadašnja praksa ne daje rezultate. Ako stvarno misli da je jedini lek za govor mržnje sloboda govora, odnosno hrabri muškarci i žene koji su spremni da brane istinu, zašto ne pusti da istina izađe već se žali na rad medija?!
Na posletku, ne postoji međudržavno prijateljstvo, već samo i jedino međudržavni interesi. Znaju to veoma dobro i Kajl Skot i njegova (za ovu priliku) domaćica Zorana Mihajlović, ali se oboje služe takozvanim kriznim pi-arom, odnosno onim što se u običnom narodu kaže: hajde da se malo lažemo.
Međutim, slaba vajda, niti su nam kese sestre, niti smo braća koliko god iskusni diplomata postupao kao zaljubljeni pesnik i pominjao zajednički DNK.