Priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata i njenim stanarima, zanimljivim junacima koji u svom omeđenom svetu stvaraju harmoniju suprotnu svemu što se zbiva izvan njihovog zdanja, proglašena je juče, zahvaljujući glasovima (tri od pet) Ninovog žirija kritike „romanom godine“. Njen naslov je „Luzitanija“, a njen autor Dejan Atanacković.
Nekoliko zanimljivosti pratilo je ovogodišnje proglašenje dobitnika najprestižnijeg književnog priznanja kod nas: žiri je debatovao sat i po duže od planiranog vremena za obraćanje novinarima, nagrađen je roman-prvenac, a laureat je autor koji je karijeru stekao kao vizuelni umetnik. Jer Dejan Atanacković je vizuelni stvaralac koji živi i radi u Firenci (predaje nekoliko predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetima u Firenci i Sijeni), a „Luzitanija“ je njegov prvi iskorak u drugi umetnički izraz. U telefonskom razgovoru za Sputnjik Dejan otkriva šta je motivisalo jednog uspešnog likovnjaka da pređe u drugi žanr i šta se to pisanjem može izraziti bolje, dublje i drugačije?
„Nijedan moj likovni rad nije lišen teksta, uvek je u svemu postojala naracija. Sada se usuđujem da kažem da se, eto, u tim poslednjim radovima, uključujući i priču iz koje je kasnije nastao roman ’Luzitanija‘, tekst oteo kontroli i postao dominantan. Kroz njega sam nastavio da se bavim nekim važnim vizuelnim principima, te tako tekst za mene predstavlja samo jedan drugačiji način za formulisanje tj stvaranje slika. Veoma sam srećan što su te slike, koliko sam čuo od čitalaca, vrlo upečatljive i razumljive.“
U jednoj od prvih slika — u priči o tome kako ispod ledenih bregova postoje celi ledeni gradovi pod vodom, izvrnute napuštene ledene kuće — data je snažna metafora samoće i usamljenosti. Da li je samoća savremenog čoveka ono što ste hteli da istaknete, da aktivirate kao pitanje, postavite kao problem?
— Čovek je danas sam, uprkos svim razvijenim sistemima komunikacije, društvenim mrežama… Usamljeniji je možda više nego ikada ranije i možda upravo baš zbog svih tih instrumenata koji, na neki način, postaju sami sebi suština. Svakako da je simbol te samoće njena paradigma, marginalizovani pojedinac. To je i danas konstantno prisutna kategorija — od osoba sa invaliditetom, psihijatrijskih pacijenata, migranata… Slika samoće čoveka koji je, čak i kada je kod kuće, u potrazi za svojim domom, jeste bila prisutna u mom radu na romanu. A ledeni breg — slika kojom Frojd opisuje odnos svesti i podsvesti — meni se javila kao ideja da je podsvest neka vrsta pokućstva, enterijera u kome su ostale razne stvari koje se tiču nečije podsvesti.
Da li je vaše lično osećanje samoće ili usamljenosti identično u Firenci i Beogradu ili je ono, ipak, delom pitanje geografije?
— Ljudi se osećaju usamljeno iz raznovrsnih razloga. Svako može negde da živi svoju usamljenost sasvim nezavisno od okruženja, od broja prijatelja s kojima je redovno u kontaktu. Živim jedan dosta čudan život koji se uglavnom sastoji u konstantnom kretanju između Firence i Beograda. Moj dom je najbolje definisan kao međuprostor između ova dva grada. Otuda je možda i moj osećaj usamljenosti vezan za nedovoljni kontakt između ova dva grada.
„Luzitanija“ je ime psihijatrijske ustanove, ali i ime države koja se formira i traje u ludnici. Ta država „s uma sišavših“ deluje kao veoma harmonična zajednica, ustrojena po meri čoveka?…
— Da je ta država zaista postojala, predstavljala bi retko uspešan projekat na našim prostorima. Luzitanija jeste utopijska država. To je ideja o državi koju formiraju pripadnici jedne marginalizovane grupe koji su napušteni, koje su institucije države ostavile, koji su prepušteni na milost i nemilost sumanutih ratnih zbivanja. Samo ime „Luzitanija“ je ime broda koje na svojim plećima, odnosno na pojasu za spasavanje, donosi jedan od junaka romana… Luzitanija zapravo postaje ime države koja će odmah, upravo zato što je formirana od strane te neobične kategorije ljudi, biti slobodna od nacionalnih stereotipa, raznih laži, pojednostavljenja oportunistički motivisanih istorija…
Nije bez gorčine ta slika da je ludnica možda jedino mesto gde je moguće uspostaviti valjan društveni poredak?
— Da, imam u sebi gorčinu, to mi je i izdavač više puta rekao. Ona je prisutna i u tekstu. Ali istovremeno sa gorčinom, u romanu je prisutna i priča o razumu i ludilu kao nekoj vrsti saveznika. Možda je to i glavna tema: sukob razuma i ludila koji je vekovima forsiran. U državi Luzitaniji se to malo izmenilo jer ovde se ističe da se razumu ne suprotstavlja ludilo već — glupost. Glupost je, za razliku od ludila, ono što je planirano, što je ponekad čak i jako dobro osmišljeno. Glupost je instrument vladanja, ona ima svoje motive, glupu istoriju, glupe rituale, glupe predstavnike, svoje glupe medije, svoje glupe promotere. Ona je vrlo organizovana. Ona ima jasan cilj da se suprotstavi svemu razumnom. Ludilo, s druge strane, nema nikakav cilj. Ono je prosto tu samo jedna jako ogoljena, krhka i ranjiva ljudskost.
Reklo bi se da ste bolećivi prema ludilu za razliku od gluposti koju smatrate jedinim pravim antipodom razumu. Koliko je razuma i koliko gluposti danas u stvaranju, u umetnosti?
— U dobroj i kvalitetnoj umetnosti koja postiže svoj cilj, ostvaruje komunikaciju i postavlja pitanja, to je svakako kombinacija intuicije i i razuma. Naravno da postoje primeri loše umetnosti i stereotipne umetnosti, koje ne bih u tom smislu ni smatrao umetnošću, nego nekim slučajevima, fenomenima subkulturnim sa kojima bi se glupost mogla povezati. Recimo jedna fantastično glupa ideja vezana za pojam umetnosti bila je, na primer, ona o predlogu za izradu spomenika Endiju Vorholu, što se na kraju nije dogodilo. Ta ideja gde se umetnost javlja kao mogući instrument promovisanja neke vlasti omogućuje da glupost procveta i postane dominantan elemenat nekog umetničkog izraza.
Luzitanija“ počinje citatom iz Kočićeve čuvene priče „U magli“. Zaboravljeni pisac i priča deluju sveže i aktuelno. Zašto Kočić?
— Pokušavao sam sve vreme da Petra Kočića uvedem u roman. Njegov lik se vezuje za samu psihijatrijsku kliniku u kojoj je tokom Prvog svetskog rata i i umro. Bilo mi je važno da se njegov lik u romanu i pojavi. Nisam, međutim, našao način da uvedem njegov lik, a da roman ostane to što sam želeo da bude. Tako sam na kraju odlučio da mu roman na neki način posvetim tim citatom na početku.
Posle Ninove nagrade i vrtoglavog izbijanja vaše knjige u fokus pažnje, otkrijte nam šta je u stvari Luzitanija za Vas i šta vi vidite kada izgovorite tu reč?
— Luzitanija je neverovatna avantura, proces tokom koga su mnoge slike koje su taložene godinama pronašle svoj zajednički imenitelj. Luzitanija je projekat koji zaista nije imao nikakvu posebnu ambiciju u trenutku kada je počeo da nastaje. To je bila neka vrsta opklade sa samim sobom. Pišući, roman je nalazio sve više mesta u meni i mom životu, ali i sa mnogim stvarima koje sam paralelno radio. Konkretno, jako mnogo slika u Luzitaniji dolazi iz mog rada sa studentima, iz susreta sa psihijatrijskim pacijentima sa kojima zajedno studenti i ja radimo, sa prirodnjačkim muzejima u Firenci. Luzitanija je bila način da mnoge slike koje su se tražile godinama a i tokom samog pisanja romana nađu svoj zajednički imenitelj. Eto, Luzitanija je postala taj zajednički imenitelj.