Od nedelje, Amerika se ljulja pred pitanjem — hoće li i treba li Opra Vinfri da se kandiduje za predsednika SAD na izborima 2020. godine?
Njen govor na dodeli Zlatnih globusa u nedelju uveče izazvao je reakciju kakvu nije izazvao nijedan govor još od vremena kada je Martin Luter King održao čuvenu besedu u Vašingtonu, poznatu pod nazivom „Sanjam“ (I Have a Dream).
Za razliku od Kinga, koji je tog 28. avgusta 1963. godine pozvao na prestanak rasisitičke politike u SAD i na poštovanje građanskih i socijalnih prava, Vinfrijeva je, na talasu masovnog razotkrivanja seksualnog zlostavljanja žena u filmskoj industriji, politici, sudstvu i drugim oblastima društvenog života, govorila o „novom danu na horizontu“.
„Želim da sve devojke koje gledaju ovo znaju da je novi dan na horizontu. I kada taj dan konačno dođe, to će biti zbog mnogo veličanstvenih žena, mnoge od njih su u ovoj prostoriji i fenomenalnih muškaraca koji se teško bore da postanu lideri koji nas vode u vreme kada niko više neće morati da kaže: ’I ja‘“, rekla je Vinfrijeva, aludirajući na kampanju #Metoo (I ja), koja je zapalila društvene mreže u Americi i Britaniji.
Podrška za Oprinu predsedničku kandidaturu odmah je došla, putem medija, od oskarovke Meril Strip i člana Nacionalnog demokratskog komiteta, najvišeg tela američke Demokratske stranke, Karija Penebejkera.
Događaji od nedelje uveče bili su inicijalna kapisla za dva heštaga na društvenim mrežama — #Oprahforpresident (Opra za predsednicu) i #Oprah2020 (Opra 2020. — vreme održavanja sledećih američkih predsedničkih izbora), ali i spekulacija u medijima.
Odmah pošto je održala govor, Vinfrijeva je za agenciju Blumberg izjavila da nema planova da se kandiduje. Međutim, u ponedeljak je televizija Si En En, pozivajući se na dvoje njenih bliskih neimenovanih prijatelja, izvestila da Opra o tome „aktivno razmišlja“. Kao šlag na tortu, Oprin dugogodišnji životni partner Stedmen Grejem izjavio je za Los Anđeles tajms:
„Sve zavisi od naroda… apsolutno će to uraditi.“
Analitičari su podeljeni pred mogućnošću da se neko iz šou biznisa, bez političkog iskustva, kandiduje za predsednika. Politikolog Majkl Kornfild sa Univerziteta „Džordž Vašington“ smatra da Vinfrijeva ima oratorske sposobnosti i već pripremljene pristalice. Međutim, mnogo toga zavisi i od toga kakav će tim okupiti oko sebe i naglašava da je mnogo toga potrebno da bi se osvojila nominacija i pobedilo na izborima.
Njegov kolega, nekadašnji savetnik Bila Klintona i analitičar vašingtonskog Brukings instituta Bil Galston poriče bilo kakvu ozbiljnost da se ljudi iz šou biznisa mešaju u, kako kaže, umetnost politike.
Međutim, Galston previđa da za politiku odavno ne važi starogrčka poslovica: „Obućaru, ne dalje od cipela“. Ako je ikada i važila, jer „umetnost politike“, kako Galston kaže, nije profesionalni poziv.
Ona je to u Americi u jednom trenutku postala — profesionalni političari, ljudi koji su politiku izabrali kao poziv, zaseli su u Kongresu, vladi i njenim institucijama, kao i u institucijama saveznih država. Upravo na talasu protivljenja tome, Donald Tramp je izabran za predsednika.
Američka Demokratska stranka imala je problem da promoviše novu politiku za novo doba kada je za predsedničkog kandidata izabrala Hilari Klinton, profesionalnu političarku.
Amerika je, sa druge strane, otkako je počelo naseljavanje tog kontinenta, bila zemlja neiscrpnih mogućnosti. Ta zemlja je pružala svakome bezbroj mogućnosti za samoostvarenje i profesionalni uspeh.
Ipak, američki san bio je nedostupan za mnoge, pre svega za one čija boja kože nije bila bela — starosedeoce kontinenta, doseljenike iz Latinske Amerike ili potomke nekadašnjih crnih robova sa američkog Juga.
Utoliko je dosadašnji uspeh Opre Vinfri više otelotvorenje američkog sna, nego, recimo uspeh Endruja Karnegija ili bio kog drugog belca koji je došao u Ameriku iz Evrope.
Za razliku od Donalda Trampa, koji je potekao iz bogate porodice, Vinfrijeva je potomak crnih robova, koji su tokom većeg dela 20. veka živeli u nepojmljivom siromaštvu, bez šanse da poboljšaju svoje životne uslove.
Ćerka maloletnice, koja nikada nije tačno utvrdila ko joj je biološki otac i koja je seksualno zlostavljana u detinjstvu, smucala se od nemila do nedraga, jer majka, služavka, nije imala dovoljno sredstava da izdržava svu decu koju je rodila.
Uspela je da se izbori sa svim demonima iz prošlosti, da postane glumica nominovana za Oskara za filmu Stivena Spilberga „Boja purpura“ i tek onda kreće na put ka uspehu. Postala je autor najpopularnijeg američkog šou programa „Šou Opre Vinfri“, koji je vodila od 1986. do 2011. Vlasnica je kablovskog kanala OVN, producirala je nekoliko filmova i brodvejskih predstava, a zaposlena je kao specijalni dopisnik emisije „60 minuta“ kanala Si-Bi-Es. Takođe je investitor u nekoliko kompanija. Časopis „Forbs“ njeno bogatstvo procenjuje na 3 milijarde dolara.
Iako je Barak Obama poneo titulu prvog Afroamerikanca u Beloj kući, on ne deli iskustvo većine Afroamerikanaca, potomaka robova, bičevanih i mučenih da rade do smrti. Opra to iskustvo deli, što može da joj pomogne u eventualnoj kampanji.
Od kada je Ronald Regan, nekadašnji glumac, postao predsednik Amerike, ljudima iz šou biznisa otvorena su vrata američke političke arene, ali većina njih zadržala se na društvenom aktivizmu i davanju podrške određenim kandidatima, u velikoj većini kandidatima Demokratske stranke.
Međutim, za razliku od Vinfrijeve, Regan je bio ozbiljan političar sa dugogodišnjim iskustvom. Bio je predstavnik za medije kalifornijske elektroenergetske korporacije, predsednik Sindikata glumaca, što je par ekselans politička pozicija, pogotovo u filmskoj industriji koja obrće hiljade milijardi dolara godišnje, zatim guverner Kalifornije, pete ekonomije sveta i, na kraju, predsednik SAD.
Opra Vinfri se nije iskalila u nemilosrdnoj američkoj političkoj areni. Osim društvenog aktivizma, ona nema drugog političkog iskustva. Pitanje je kako će se snaći u njoj ako odluči da se kandiduje — kako će se snaći u odnosima sa vašingtonskim „ajkulama“, političkim profesionalcima, tehnolozima i stratezima.
Podsetimo samo na dvojicu idealista u američkoj politici — naslednik Martina Lutera Kinga na čelu pokreta za građanska prava Džesi Džekson nikada nije uspeo da osvoji predsedničku nominaciju, dok je Džimi Karter uspeo da osvoji samo jedan predsednički mandat i da ga završi neslavno.
Pred Oprom Vinfri nalaze se dva puta — ili će podleći pod pritiskom levo orijentisane javnosti i simpatizera Demokratske stranke i pristati na kandidaturu, ili će zadržati svoju, lagodniju, poziciju društvenog aktiviste, filantropa i TV zvezde.
Bez obzira šta odabere, nečega će morati da se odrekne i mnoge da razočara, jer aktivno bavljenje politikom i filantropija i društveni aktivizam ne idu zajedno — političari rade ono što moraju da urade, a ti potezi često se kose sa etikom, moralom i načelima koje su do juče zastupali.
U sadašnjem trenutku, čini se, biće više razočaranih njenom odlukom da se ne kandiduje, onih koji je podržavaju putem društvenih mreža. Međutim, ono što smo mogli da naučimo iz poslednjih američkih predsedničkih izbora je to da društvene mreže ne odlučuju izbore. Zato je Tramp i pobedio.
On je do Bele kuće došao na talasu nezadovoljstva gubitnika američke tranzicije oličene u zatvaranju industrijskih postrojenja, njihovom preseljavanju u druge zemlje, sa jeftinijom radnom snagom i preorijentaciji američke privrede na usluge i berzansko mešetarenje. U životima tih gubitnika, suočenih sa naglim osiromašenjem, društvene mreže i ono što se na njima piše ne igraju značajnu ulogu.
Kao što i pred Oprom stoje dva puta, tako je njena eventualna kandidatura dvosekli mač i za američke demokrate, ispred kojih bi ona istakla svoju kandidaturu. Sa jedne strane, novo lice, koje nije umešano u dosadašnje političke igre značilo bi da se ta stranka odrekla podrške dosadašnjem sistemu, protiv koga su ustali gubitnici u Americi.
Sa druge strane, to što demokrate ne mogu da nađu odgovor na političke izazove među svojim dosadašnjim kadrovima, može da se protumači i kao znak slabosti.
Sve u svemu, ličnost Opre Vinfri i njena filmska životna priča jesu prednost u političkoj borbi. Njene slabosti su takođe brojne. Međutim, Opra Vinfri ima najmanje tri godine da odluči hoće li uskočiti u američku političku arenu, što je više nego dovoljno da se pripremi i ozbiljno prione na posao. Sudeći prema njenoj dosadašnjoj biografiji, ona se svega poduhvata veoma ozbiljno.