Teško da ćete naći nekoga na prostorima bivše Jugoslavije ko se osamdesetih godina prošlog veka neće sećati kao zlatnog doba bivše države.
Ne postoji polje duha koje nije doživelo procvat u to vreme. To je i razlog što svi, ne samo one generacije koje su osamdesete imale prilike da prožive, u ovaj period gledaju kao na mitsko doba „kada su bogovi hodali Zemljom“.
U autobiografskom romanu „Kada kažeš da sam tvoj“, beogradski pisac Goran Skrobonja pokušao je da dočara duh osamdesetih u Beogradu i celoj bivšoj državi. I to je učinio sa uspehom.
Lazar Petronijević Laki, glavni junak romana, student je koji, sticajem okolnosti, postaje rok star, a završava kao zaposleni čovek u velikoj spoljnotrgovinskoj firmi. Na kraju, početkom rata u bivšoj SFRJ, Laki napušta zemlju ili ono što je ostalo od nje i odlazi u Holandiju, gde nastavlja život.
Skrobonja je dosad bio poznat kao pisac naučne fantastike i horora. „Kada kažeš da sam tvoj“ njegov je prvi roman koji izlazi iz okvira žanrovske proze. I sam naslov romana kao da je uzet iz neke novotalasne pesme.
Osamdesete su bile godine kada je bivša Jugoslavija, u duhovnom smislu, dosegla nivo koji su zapadne zemlje dosegle krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih — moderna muzika bila je u procvatu, na delu je bila seksualna emancipacija, ljudi su se odvajali od parohijalnih navika svojih roditelja i želeli su da život provedu na sasvim drugi način.
„Duhom su osamdesete bile takve u našoj bivšoj zajedničkoj domovini. Mislim da je pravi razlog u tome što smo se našli negde između. Čini mi se da je cela generacija naslućivala da se situacija drastično menja, ali niko nije mogao da pretpostavi u kom pravcu će to da se kreće“, kaže Skrobonja.
Godine neposredno posle Titove smrti, kada je, kako kaže, sve što je dotad bilo zacrtano i sigurno postalo mnogo manje izvesno, izazvale su određene strepnje i strahove u čitavoj generaciji.
„Muzika, kreativnost i stvaralaštvo postali su prirodni ventili. Imamo kreativnu eksploziju u čitavoj bivšoj Jugoslaviji, posebno u rokenrolu, koji je, kao najglasniji izraz te frustracije, bio možda najjednostavniji način da se dođe do preko potrebne katarze, makar privremene. Da se ta frustracija istrese iz čoveka, pa bilo to da ste na bini ili da ste u publici, pa gledate one koji nastupaju. Ta veza je bila jaka, ali i veza između centara u kojima je muzika nastajala je bila fantastična“, objašnjava Skrobonja.
S jedne strane postojala je eksplozija energije i kreativnosti, a sa druge su se pojavili i prvi problemi, prvo u ekonomiji, a ubrzo i u politici.
„Bio sam student u to vreme i to me nekako nije doticalo. Prosto, taj osećaj sigurnosti je bio toliko jak. To je nešto što mladi danas verovatno ne mogu ni da zamisle, da studiraš i znaš da ćeš se, kada završiš fakultet, zaposliti u nekoj firmi i najverovatnije u njoj dočekati penziju. Dobiti stan, obrazovati decu, ne razmišljati o zdravstvu i pravosuđu. To je sve bilo dato, podrazumevalo se. Dakle, sve ono što je danas upitno i što zavisi od toga kako se snađeš i da li imaš novca, tada je funkcionisalo zato što je tadašnja zemlja bila socijalna država. Nije bilo velikih klasnih razlika, i ako me neko pita da li je tada bilo bolje nego danas, lično mislim da jeste“, kaže Skrobonja.
Prve pukotine u tadašnjem političkom sistemu počele su godinu dana posle Titove smrti, sa albanskom pobunom na Kosovu.
„Dok sam bio u vojsci, na sve to smo gledali sa strepnjom i čuđenjem, jer to niko nije očekivao, ali kada smo se ’skinuli‘ vratili smo se na studije i sa osećajem olakšanja prepustili smo se novom talasu. Sećam se, prvi događaj na kome sam bio posle povratka iz vojske bio je koncert Riblje čorbe na Kalemegdanu. Onda je počela bujica velikih koncerata u Beogradu — Azra, Leb i sol, Lačni Franc, Film, svi ti bendovi koji su stvarali u drugim sredinama“, kaže Skrobonja.
„Kao da smo naslutili da će pukotine sve više da se šire i možda smo želeli da to na neki način zadržimo kroz prepuštanje toj vrsti zadovoljstva, tako da možemo gledati na osamdesete kao na neku vrstu dekadentnih godina pred raspad“, dodaje on.
Beograd je tokom osamdesetih bio grad u kome je vrilo od događaja, ne samo koncerata već i filozofskih tribina, književnih večeri, pozorišnih premijera, žurki, koje su se, za razliku od današnjeg vremena, održavale po kućama.
„Nama je sve to izgledalo normalno; sada, iz ove perspektive, izgleda neverovatno. Možda najgore što se dogodilo u ovih tridesetak godina je urušavanje kulture i urušavanje shvatanja kod ljudi da je normalno udovoljiti svojoj potrebi za kulturom. Voleo bih da smo sačuvali okrenutost prema duhu i spremnost da to ispoljavamo svaki put. Tada je postojala jedna druga vrsta energije“, kaže Skrobonja.
U Beogradu osamdesetih nije se spavalo, dodaje on. Čovek je gledao da za jedno veče poseti što više dešavanja. Da bi to ostvarili nisu ih sprečavali ni umor, ni saobraćajne gužve, niti mrzovolja.
„Bile su legendarne žurke u Vlajkovićevoj ulici, na Dedinju, i nije bilo neobično da se promeni više lokacija u toku večeri. Poznati muzičari, poznati mladi glumci su cirkulisali po takvim mestima. Naravno da to, bez obzira što se dešava u nekakvom stanu, postaje mesto gde se suočavaju mišljenja. Bilo je i zajedničkih tema, kontroverznih pozorišnih predstava, kao što je bila ’Golubnjača‘ i knjige koje su težile tome da prikažu drugačije oficijelnu istoriju. Beograd je u tom smislu zaista bio metropola, kulturni centar. Naravno, momci, devojke, hormoni, sve je to radilo i sve je to bilo povezano“, kaže Skrobonja.
„Mislim da je premalo knjiga o osamdesetima. I pitam se šta je pravi razlog za to“, piše Skrobonja u prologu svog romana. Njegov roman dolazi pošto je legenda o osamdesetima sklopljena i ustalila se u svesti ljudi. Verovatno najavljuje vreme kada će biti sve više onih koji će na tu legendu gledati drugačijim, objektivnijim očima. Jer Skrobonja upravo to i čini, iako je svedok vremena i iako se radi o romanu, a ne o istorijskoj studiji.