„Poništeno“! Prava dijagnoza stanja na Zapadu i sudbine pojedinca – lektira za odbranu porodice
CC0 / Unsplash/Mikołaj /
Pratite nas
Poslednji roman Mišela Uelbeka „Poništeno“, najbolji je roman 21. veka. „Poništeno“ je veliki roman našeg vremena, koji dijagnosticira stanje i sudbinu pojedinca na Zapadu u trećoj deceniji 21. veka, smatra pisac, novinar i prevodilac Muharem Bazdulj.
Način na koji je Pol Rezon kao glavni junak prikazan i u kontekstu njegovog braka, posla, primarne porodice, prijatelja i digitalne epohe čini mi se da je jako efektan i sugestivan i ako hoćete, paradigma vremena. Na način na koji su Balzakovi junaci bili specifični u kontekstu francuske književnosti za svoje vreme, a junaci Sartra, Kamija i Marloa za jedan period u 20. veku, čini mi se da junaci ove Uelbekove knjige to rade za naše vreme. Ona je uz 'Elementarne čestice' najambicioznija njegova knjiga i što se tiče obima i što se tiče pokušaja dijagnoze jedne epohe i jedne tipične ljudske sudbine vezane za tu epohu“, kaže Bazdulj za „Orbitu kulture.
Prevodilac romana „Poništeno“ na srpski jezik Vladimir D. Janković dodaje da je, kad ga je do kraja preveo, bolje shvatio Uelbekovu medijsku poruku koja je tretirana i kao marketinški trik da je to poslednji njegov roman.
Ta rečenica dobija potpuno drugo značenje kad se knjiga pročita do kraja. 'Poništeno' je neuporediv u odnosu na prethodne Uelbekove romane i dok sam ga prevodio smatrao sam da je to njegovo najbolje delo, najbolje jer je novo. Sa tom tragičnom finalističkom notom, ne bi bilo fer, prema jednom čoveku, duši, duhu koji je Mišel Uelbek reći da je ovaj roman uporediv sa prethodnima, odnosno da se bilo šta od prethodnog može s njim porediti.
Potraga za spasom u postbožanskom svetu
Kao i u prethodnim romanima, Uelbek ima jednog glavnog protagonistu, muškarca u srednjim godinama čija su opsesija ljubavno-seksualni odnosi u digitalnoj, kapitalističkoj epohi i pripoveda o ljudskoj usamljenosti, odnosno izgubljenosti u globalizovanom pejsažu. Kod Uelbeka uvek imamo pokušaj traženja spasa u tom, uslovno rečeno postbožanskom, postreligioznom svetu, ističe Bazdulj.
Čini mi se da kod Uelbeka postoji nostalgija za duhovnim i religioznim s tim što je on svestan da je za većinu ljudi u zapadnohrišćanskom svetu to nešto što je zauvek izgubljeno. To je ona situacija o kojoj možemo često da čitamo da je neka crkva u Belgiji ili Francuskoj pretvorena u hotel, a kod Uelbeka postoji strašna svest da su bez te duhovne dimenzije ljudi izgubljeni. Način na koji će ljudi naći tu duhovnu dimenziju kod njega se iz knjigu razlikuje, ali uvek postoji koncept ljubavi kao horizont iskupljenja.
Prema Jankoviću, „Poništeno“ je prava rokenrol knjiga, po modelu da je džez muzika za muzičare a rokenrol muzika za narod. „Poništeno“ je knjiga o nadi, oda ostvarenoj ljubavi i ima i spasilačku ulogu jer iskupljenje glavnog junaka daje smisao svemu.
Mišel Uelbek
© Sputnik / Mihail Fomičev
Politika kao dekor – vlast kao prazno mesto moći
Za razliku od „Pokoravanja“ gde je politički element bio najvažniji, u romanu „Poništeno“ Uelbek pokazuje jedan svet u kome je vlast prazno mesto moći. Reč je o jednom birokratizovanom svetu u kojem je sve svejedno jer se sistem po inerciji održava, smatra Bazdulj.
Politika je ovde više dekor, a u prva dva poglavlja pojavljuju se neki likovi koji se posle skoro uopšte ne pojavljuju. Uelbek se uvek igra sa žanrom pa ovde imamo ideju nekog pseudo sajber-špijunskog trilera što na kraju nema nikakve veze ni sa čim. U stvari on radi upravo ono što je Hičkok zvao Mekgafin – daje neku vrstu lažnog zapleta na kog publika reaguje, a u stvari „tovari“ onu ključnu priču.
Muharem Bazdulj
© Sputnik / Dejan Simić
Porodične vrednosti u antropološkom pesimizmu
Ovo je pomalo i oda starinskim porodičnim vrednostima. Načinom na koji prikazuje primarnu porodicu Pola Rezona on nam govori o jednoj tipičnoj otuđenosti u naše vreme, ali u stvari, ovo je jedna tradicionalistička i u jednom, ne dnevno-političkom već vrednosnom smislu – konzervativno desničarska knjiga i ona stvarno priziva porodične vrednosti. Oni koji se zalažu da se u školama promovišu porodične i tradicionalne vrednosti, trebalo bi da traže da ova knjiga bude u lektiri za četvrti srednje.
Kao i u prethodnim Uelbekovim romanima i kroz „poništeno“ provejavaju filozofsko-esejistički pasaži. Prema Bazdulju, Uelbekova filozofska vertikala je jednostavna i ide od francuskih moralista poput Šatobrijana, preko Šopenhauera i Ničea do Siorana. Reč je o jednoj vrsti antropološkog pesimizma koja je kod njega kao takva uvek postojala.
Ali on je u tim stvarima vešt. Ima pisaca koji ne znaju da esejiziraju ali Uelbek zna. Koliko god ova knjiga bila puna zapleta, ima jedna divna rečenica španskog filozofa Ortege i Gaseta o Stendalu gde on kaže: Stendal uvek priča, čak i kad esejizira, možda i ponajviše kad esejizira. Na neki način Uelbek je naslednik tog Stendala. On i kad koristi ta mudrovanja to je uvek u funkciji priče.
„Poništeno“ kao srpski film o Paji Razlogu
Mada je Uelbek bio zvezda nekoliko filmova a i neki su njegovi romani ekranizovani, Bazdulj smatra da bi prebacivanje na platno romana „Poništeno“ bilo teško, odnosno zahtevalo bi jedan specifičan umetnički postupak, jer kao i svaka prava velika književnost i ova priča je ispričana specifičnim jezikom.
U prilog tezi o nemogućnosti prebacivanja priče na filmsko platno, Bazdulj navodi prve dve rečenice romana koje su toliko sugestivne i moćne da ih je praktično nemoguće ekranizovati:
,,Ima tih ponedeljaka krajem novembra ili početkom decembra naročito ako ste samac kad vas obuzme osećanje da ste u predvorju smrti. Letnji odmor je odavno zaboravljen, Nova godina je još daleko, ništavilo je nesvakidašnje blizu".
Janković dodaje da je razmišljao čiji bi to film trebalo da bude i da li bi Francuzi ili Amerikanci bili idealni izvođači radova.
Kod Francuza bi porodični element mogao mnogo da razvodni celu priču a kod Amerikanaca bi prevladali ovi napušteni bočni vodotokovi, politički i teroristički koje je on jednostavno zaboravio negde uz put, pa bi napravili sajber triler ili politički triler. A onda bi trebalo da se sve teme razmaknu da bi ostala ona životna kao jedina. Možda bi film trebalo da naprave Srbi.
Bazdulj dodaje da je reč o priči koja bi se lako mogla prebaciti u Beograd jer može se zamisliti glavni junak koji bi bio relativno visoko pozicionirani službenik Ministarstva informisanja i zvao bi se Pavle Razumović ili Paja Razlog.
