Koliko centri za socijalni rad mogu da utiču na sprečavanje nasilja u porodici

Psiholog Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović ističe da je porodično nasilje postalo težište rada zaposlenih u centrima za socijalni rad, s obzirom na to da se ovi postupci moraju voditi po hitnom postupku.

Međutim, iako broj prijava porodičnog nasilja iz godine u godinu raste, broj stručnjaka u centrima za socijalni rad istovremeno se smanjuje — svake godine je oko pet odsto manje zaposlenih u odnosu na prethodnu. Njihov rad dodatno otežava činjenica da u zajednici (često) ne postoje usluge za korisnike centara za socijalni rad, a pandemija virusa korona postavila je dodatni izazov pred zaposlene u sektoru socijalne zaštite, piše „Politika“.

„Centri za socijalni rad svoje korisnike upućuju na pružaoce usluga u zajednici, ali njih nema dovoljno, a i ne postoje u svakoj sredini. Primera radi, ako se porodično nasilje desi u većem gradu, veće su šanse da se žrtva smesti u Sigurnu žensku kuću, nego što je to slučaj u manjoj sredini, jer u njoj takve institucije ne postoje”, ukazala je Tanja Ignjatović na ovogodišnjem Kongresu psihologa Srbije.

U manjim sredinama ne postoje ni stručnjaci za alkoholizam ili narkomaniju, koji bi radili sa počiniocima porodičnog nasilja što imaju bolest zavisnosti, navela je ona, dodajući da, iako je zakon propisao obaveznu edukaciju za stručnjake koji rade sa žrtvama nasilja, u praksi nema dovoljno edukovanih policajaca, tužioca i sudija

Iako u našoj zemlji iz godine u godinu raste broj zakona, propisa i konvencija koje štite žrtvu od nasilja u porodici, vremenom su i nasilnici veoma dobro proučili ove zakonske akte, pa se sve češće dešava da prebiju žrtvu, a potom pozovu policiju i prijave da su oni žrtve nasilja. S druge strane, policija onoga ko je prijavio nasilje često automatski tretira kao žrtvu, ne istražujući šta se zaista desilo. Nasilnici su, po psihološkom profilu, manipulativne osobe i veoma brzo shvate gde su „rupe” u sistemu, a sistem je postao umoran od porodičnog nasilja i lako ga je izmanipulisati, zaključila je Tanja Ignjatović.

Mada niko sa sigurnošću ne može da predvidi da li će se porodično nasilje okončati fatalnim krajem, statistika femicida svedoči da izvesne situacije nose veću verovatnoću da će nasilnik presuditi žrtvi. Ukoliko je neko krivično kažnjavan (ne nužno za nasilje), ako pije ili ima neku mentalnu bolest, raste šansa da počini porodično nasilje — ta tri faktora, pojedinačno ili zajedno, pojavljuju se u sedam od deset slučajeva teškog porodičnog nasilja ili ubistva.

Rizik da će žrtva nasilja fatalno završiti počinje da raste onog trenutka kada ona odluči da napusti nasilnika, odnosno kada nađe novog partnera ili se preseli u drugi grad sa detetom koje je njoj povereno nakon razvoda braka. Ako je u odnosu sa nasilnikom bilo ljubomore ili kontrole, rizik od ubistva postaje čak devet puta veći. Prisustvo oružja takođe povećava šansu da će počinilac nasilja u porodici presuditi svojim najmilijima, što nam potvrđuju i slučajevi masovnih ubistava iz Žitišta i Male Ivanče.

Seksualno nasilje u vezi između nasilnika i žrtve takođe povećava rizik od fatalnog kraja, a nelečeni alkoholičari i narkomani predstavljaju stalnu pretnju za članove svoje porodice. Dodatni problem leži u činjenici da osobe koje imaju bolest zavisnosti nemaju obavezu da se leče — dok ne počine neko krivično delo, njihov odlazak na lečenje je dobrovoljan.