Tekst prenosimo u celosti:
— Šta će biti s Lukom, ako tvoji pobijede? — pita majka svog sina i njegovog brata.
— Ubićemo ga! — odgovara sin.
— Šta će biti s tobom, ako Lukini pobijede? — opet pita majka.
— Ubiće me! — odgovara sin.
— Onda meni nikad dobro biti neće! — zaključuje majka dvojice sinova — jednog komuniste iz vrha partije, a drugog teologa i profesora bogoslovije. Okolina je Cetinja, Drugi svetski rat. Kad je ratovanje završeno, brat je streljan.
Najteže je objasniti i preboleti nesreće koje se dešavaju u porodici. Crna Gora je porodična tragedija. Sve što se u njoj događa, deo je bola, stida, ubistava i izdaje, koji prikriveno ili javno žive u većini naših domova. Da bi se našlo opravdanje za ubistvo brata, mora se izmisliti novi identitet. Nije dovoljna vlast i moć, nisu dovoljne plate, penzije i privilegije. On mora biti neko drugi, on je pripadao nekoj drugoj naciji, ideologiji... Tako se lakše živi, ako već nema Boga i pokajanja. No, da li je sve tako jednostavno? Šta je sa decom i potomcima žrtava?
„Naša najveća greška je što smo školovali četničke sinove“, izgovara, pre petnaest godina, F. Č. u Štitarima u Lješanskoj nahiji. Ceo život je bio moćan i nije verovao da će njegovim putem ići predsednik Crne Gore M. Đ, koji je svom sinu dao ime generala Blaža Đukanovića. Generala monarhistu i Srbina ubili su komunisti, sahranjen je pod Ostrogom, čiji su kaluđeri brinuli da ne zaraste vrtača u koju je bačen zajedno sa saborcima iz regularne Jugoslovenske vojske u otadžbini. Izgleda kao da je predsednik M. Đ. kasnije obnovio sećanje na njega, pa svaki put, i danas, kada pozove sina B. biznismena, on zove i svoga bliskog rođaka. Šta bi on sada trebalo da ima protiv Ostroga, rođaka i Srba? Formalno ništa, jer predsednik M. Đ. pripada strani žrtava i žrtve. Međutim, između žrtve i dželata, uzevši u obzir veliki protok vremena, razvija se čudni odnos poverenja i ljubavi, dolazi do preuzimanja ideja i političkih stavova. Starac F. Č, ideolog i Udbin poverenik, prevario se. Nije računao na Stokholmski sindrom, jer „četnički sinovi“ čuvaju njegov sistem, privilegije i odnos prema vrednostima.
Šta govore vrednosti, istorija, duhovnost i kultura? Kakvu podršku mogu da pruže i jednoj i drugoj strani?
Uspostavljena na pravoslavnom i kosovskom zavetu, Crna Gora je sačuvala državni i duhovni obrazac; uspostavljanjem Pećke patrijaršije pod Sokolovićima i njenom propašću u Osmanskom carstvu, mitropoliti na Cetinju, najviše Petrovići, preuzimaju isti model duhovnika i državnika; ako je na Kosovu većina nekretnina Nemanjića, u riznici Cetinjskog manastira nalazi se većina njihove pokretne imovine; uloga Rusije u svakom segmentu života; Njegoš i njegovi argumenti, „Gorski vijenac“, kao srpski nacionalni program. „Ova drama je počela na Kosovu“, gotovo uzvikuje smireni i razumni nobelovac Ivo Andrić. Tu leži i jedan od odgovora na pitanje zašto se danas na ulicama gradova u Crnoj Gori najviše peva o Kosovu. U osnovi bilo je razumnije očekivati da Srbija prizna nezavisnost Kosova, ali to nije mogla i smela uraditi Crna Gora. Kada su objavljeni rezultati referenduma o crnogorskoj nezavisnosti, u Prištini se slavilo i pucalo iz svih oružja.
U iskustvu vekovne nepomirljive borbe Crne Gore sa „svojim i s tuđinom“ razvili su se ljudi krajnosti. Svi navedeni, grubi dokazi imali su svoju suprotnost i opoziciju. Dok je stizalo žito iz Rusije za većinsku gladnu sirotinju, najsitiji među Njegoševim savremenicima išli su po žito i oružje kod skadarskog vezira. Mnogi su surovo kažnjeni, a skadarski darovi javno su spaljivani. Sit se više plaši gladi od onog koji gladuje. Danas je većina sitih, posebno su siti oni koji imaju vlast. Iz nje se izdvojio Miloje Šćepanović, jedan običan policajac, iz Nikšića i postao heroj u srpskoj i slovenskoj Sparti.
Savremeni trenutak ima svoju teorijsku ideju i svoje tumače, a jedan od njih je i nikšićki profesor, istoričar Šerbo Rastoder. Objašnjavajući složenu prirodu društva u Crnoj Gori, odlike mentaliteta i izvore devijacija, on je u javnu upotrebu uveo termin „ideologija Badnje večeri“ ili „božićna ideologija“, prvenstveno vezan za pobunu na Cetinju 1919. Značenje ovog termina proširilo se na „islamofobnog Njegoša“ i njegovu istragu poturica na Badnje veče, kao i na heroje Mojkovačke bitke i njihovo opredeljenje da se na Božić 1916. žrtvuju za srpstvo i ujedinjenje. Da li se priprema četvrto Badnje veče u Crnoj Gori? Smatra se da će njime konačno biti završen obračun sa crkvom kao konstitutivnim modelom duhovnosti i zaveta. Zakon o oduzimanju imovine i razbaštinjenju Srpske pravoslavne crkve je kontinuitet onih istorijskih nesreća koje pojednostavljeno izgledaju ovako: Turci spaljuju Cetinjski manastir, Austrijanci ruše Njegošev grob, komunisti ruše Njegošev grob. Danas je važno oduzeti Ostrog, jer značaj Svetog Vasilija pruža svaku vrstu nezavisnosti od duhovne do materijalne i ujedinjuje sve konfesije, uključujući i ateiste. Novac i sindrom u zemlji gladi i kontrole kažu: ako sam ja pristao da volim svog dželata, onda i ti moraš da pristaneš da te ja plaćam! Može li se to dogoditi ove Badnje večeri i ovog Božića?
Zlo počinje sitnicama, nastavlja se odbijanjem odgovornosti i dešava se na najvažnijim porodičnim praznicima. Emotivni smak sveta. Da li se mi u emotivnom kolektivnom osećaju ovog Božića rastajemo od Crne Gore? Mnogo je onih koji čuju huk krvi u ušima, navalu krajnosti u srcima i slepilo u svom razumu. Šta onda vlast u Podgorici sprečava da napravi incident? Nesreća je uslov formiranja posebnosti, a izgradnja nacija na Balkanu u proteklih trideset godina, jednim delom, zasnovana je na odnosu prema Srbima. Što imate veću svest o patnji koju su vam naneli, to ste više nacija. Ko je onda, uprkos svemu — po ovom hladnim danima, izveo onu decu na ulice gradova u Crnoj Gori? Mantije, sveštenici i kaluđeri? Moguće, ali samo jednim manjim delom. Paradoksalno, Crkvi je dobro dok strada, ali nju brani narod.
„Molim vas da dođete u školu, vaša ćerka bi trebalo da ide kod logopeda“, poručila je jednoj podgoričkoj majci učiteljica V. M. „Znate, ona umjesto bijelo govori belo; kaže veverica, a trebalo bi vjeverica...“, govori majci u čijoj porodici nema nikoga ko govori ekavski. Predlog da se slučaj učiteljice V. M. iznese u javnost majka je odlučno odbila: „Ne, ne, nikako! Nagradiće učiteljicu i ona će napredovati zbog toga!“
Upravo ta deca, pobegla od učiteljice i sindroma, na ulicama su crnogorskih gradova. Izgleda da im nije hladno. Ona će vam kucati na vrata ovog Božića i biti polaznici. Ako im otvorite, biće dobro svima.
