Njegov jedini na srpski jezik prevedeni roman „Partija šaha sa Mašinom sudnjeg dana“, ovenčan nagradom grada Isfahana, nagradom Svete odbrane i Zlatnim perom Irana, kod nas je objavila izdavačka kuća „Geopoetika“. Radnja ove „najumetničkije i verovatno najbolje knjige, koja govori o sukobu iz ugla njegovog učesnika“, smeštena je u iranski grad Abadan, poprište sukoba u doba Iransko-iračkog rata.
U kratkom razgovoru za Sputnjik, Ahmanadze govori o ratnom iskustvu kao snažnom i specifičnom predlošku njegove književnosti.
„Iskustvo koje čovek može da stekne u ratu je zaista jedinstveno. U mojoj priči o piscu Sadeku Hedajatu (po kojoj je snimljen dokumentarni film „Razgovor sa senkom“) postoje dve suprotstavljene strane. I obe struje su prihvatile priču. Pitali su me kako sam došao do takve sveukupnosti. Rekao sam da u životu čovek može puno da greši — stavite telefon na priključak za struju i on će izgoreti — ali, ako u ratu pogrešite, posledica je smrt i greška ne može da se popravi. Kada ste na liniji fronta, kada vidite neprijateljske tenkove, nemate mogućnost da mislite o tome zašto su oni tu. Zato što iza toga nema više povratka. Ta iskustva sam iskoristio u pisanju“, otkriva iranski stvaralac.
Na pitanje kako i čime pisac uspeva da tamo gde postoje dve strane odabere celinu, Ahmanadze kaže:
„Za mene je čovečnost mnogo važnija od nacionalnosti. Ako čekate u redu za hleb i vidite da neko ulazi preko reda, bićete ljuti. Ali, ako ste vi taj neko, ko nije dobro vaspitan, bićete radosni što ste to uradili. Zadatak koji sam sebi dao jeste da pokušam da sebe stavim u obe te situacije, da pokušam da ih razumem. Jer dobar pisac nikada ne misli samo na sebe.“
Americi bitne samo pare
Gosta iz Irana pitamo i da li veruje da Amerikanci, koji su poslednjih meseci u sve oštrijoj retorici prema Iranu, znaju da je sa druge strane jedna od najstarijih kultura, zemlja velikih pesnika — Rumija, Hajama, Firdusija... kratko odgovara da misli da Ameriku zanima nešto sasvim drugo:
„Njima su bitne samo pare, čovek i ljudstvo su nevažni. Kad su isekli Hašogija, Tramp je rekao da ga se to ne tiče i da on gleda 400 miliona dolara. I ta poruka je jasna. A da su smeli da nas napadnu, uradili bi oni to pre Iraka i Sirije. Možda je početak rata sa tim zemljama, ali završetak nije sa njima. To je i Sadam shvatio.“
Jedino je važna čovečnost
Kao pisca za čiji je roman rečeno da je „nekonvencionalno štivo koje izbegava tradicionalni patriotizam, veličanje ideja i žrtava, da je delo izuzetne umetničke snage sa nadrealnim opisima opsade, Ahmanadzea pitamo da li veruje da umetnost može da pomogne da svet bude bolji, da može da ga spase.
„Umetnost čovečnosti u bilo kom vremenu, u ratu ili u miru, može mnogo. Najvažnije je biti čovek. Kada bi jedan Iranac odlučio da bezrazložno ubije nekog Amerikanca, ja bih stao ispred i ne bih to dozvolio. Ne bih dozvolio ni da je taj drugi Jevrejin, hrišćanin... Razumete, nisu to pitanja narodnosti, vere, pripadanja druge vrste. Jedino što je važno je čovek. I čovečnost.“
