Dragan Vukić, upravnik pokloničke agencije Srpske pravoslavne crkve „Dobročinstvo“, koja organizuje obilazak manastira, kaže za Sputnjik da je Kosovo i Metohija najsvetiji deo našeg duhovnog i nacionalnog identiteta, da je Kosmet bio i ostao stožer oko koga se okupljao srpski narod.
Podseća da je tamo i tron Svetog Save u koga se do dana današnjeg uvode srpski patrijarsi i zbog toga bi, prema njegovim rečima, za svakog Srbina Kosovo i Metohija trebalo da bude nešto najsvetije i najuzvišenije.
„O Kosovu i Metohiji treba da razmišljamo, Kosovo i Metohiju treba da imamo u molitvama da se molimo za monahe i sveštenike koji su dole ostali i koji brinu o našem narodu i da Gospod dâ snage Srbima koji su ostali na Kosovu i Metohiji da ne izgube veru i da znaju da ceo srpski narod saoseća sa njima i da nisu sami“, kaže Vukić, koji je i istoričar.
Nažalost, ono što nam najviše fali i nedostaje, prema Vukićevim rečima, jeste jedinstvo i sloga, posebno u ovako ključnim i veoma teškim trenucima. On smatra da je ovo jedan od najtežih trenutaka u našoj celokupnoj istoriji, da je izazov ogroman i da su Srbi imali malo ovakvih.
„Godine 1389. bili smo pred tako velikim izazovom, i evo sad smo ponovo. I mislim da zbog toga treba da postoji maksimum sloge, moramo istim duhom da dišemo, istim srcem da osećamo i da se dogovaramo“, rekao je Vukić.
Smatra da bi svi trebalo da se okupimo oko naslednika Svetoga Save, oko srpskog patrijarha, i da vidimo šta je najbolje i najkorisnije u ovom veoma teškom trenutku.
„Teško vreme traži od svakoga od nas odgovornost. Pre svega da ne dajemo povoda i razloga razjedinjenosti i našoj neslozi, već da se okupimo i svaki atom i delić naše snage upotrebimo za dobro, jer stvarno je trenutak — biti ili ne biti“, kaže Vukić i dodaje „hvala Bogu da nisam onaj koji mora da odlučuje“.
Naš sagovornik smatra da moramo prvo da neutrališemo, odnosno izbacimo žuči i otrov iz sebe, pa da tako oslobođeni gledamo nekim vedrim pogledom i da tražimo u ljudima onu ljudskost, ono dobro, a to svaki narod i svaki čovek ima u sebi.
„Dok dođemo do tog stepena, moramo da čuvamo i sačuvamo ono što nam je dato na čuvanje jer nismo dobili da se naslađujemo samo u njegovoj lepoti i istorijskoj veličini nego da to sačuvamo i sačuvano predamo onima koji dolaze posle nas, jer teško onome na koga padne Lazareva kletva i kosovska kletva“, izjavio je Vukić.
Ističe da smo dali veliki doprinos evropskoj kulturi i civilizaciji, da naši manastiri nisu tu samo da uživamo u njihovoj lepoti već da imamo istorijsku i moralnu odgovornost da ih čuvamo i sačuvamo i takve predamo onima koji dolaze posle nas.
Monaštvu na KiM sigurno nije lako, ali naš sagovornik veruje da naši manastiri neće ostati bez monaha i monahinja. Razaranja i stradanja su bila velika, ali monaštvo se nije ugasilo.
„Cela naša istorija poslednjih pet do šest stotina godina puna je raznih iskušenja, ali monaštvo se obnavlja, kako u Pećkoj patrijaršiji tako i u Gračanici. U Dečanima postoji jedno jako i relativno mlado monaško bratstvo, tako da ima mnogo čestitog, odgovornog i finog mladog sveta i to je naša budućnost i to je naša nada“, naglasio je Vukić.
Komentarišući zahteve Prištine da se učlani u UNESKO i preuzme brigu o srpskim manastirima, Vukić navodi primer Turske kao velike zemlje koja je donedavno koristila usluge međunarodnih stručnjaka kada je u pitanju konzervacija i restauracija velikih spomenika jer nije imala obučen kadar.
„Kosovo i Metohija je teritorija još u sastavu Srbije sa milion i nešto stanovnika, bez stručnjaka, i oni uopšte nisu sposobni ni u stanju da vode brigu o konzervaciji i restauracije spomenika“, kaže Vukić.
„Dobročinstvo“ kao agencija Srpske pravoslavne crkve vodi na izvore pravoslavne duhovnosti, u Rusiju, Ukrajinu, kroz svetinje Rumunije, putevima Svetoga Save kroz manastire Bugarske, Grčke kao i u Gruziju, Jermeniju i na Kipar. Kruna putovanja je Sveta zemlja. Jedan od temelja islama, dodaje naš sagovornik, jeste da svaki musliman, ako mu to dozvoljavaju materijalne mogućnosti, ode u Meku i Medinu, sveta mesta islama.
„Mi nemamo u verskim propisima takav zahtev, ali po želji srca svoga mnogi pravoslavni hrišćani žele da odu u zemaljsku otadžbinu gospoda Isusa Hrista. Ja se trudim da kroz putovanja koja vodim radim i na produbljivanju prijateljstva između naroda i zemalja. Nisu samo mostovi ti koji povezuju obale i omogućuju ljudima da lako pređu preko reke — i putovanje treba da povezuju ljude“, rekao je Vukić.
Nije, kako kaže, poenta da se udaljavamo ili da iznosimo ono što nas deli, već bi trebalo da spominjemo ono što nas približava, a toga je mnogo.
