Bivši premijer Australije Kevin Rad učestvovao je u Beogradu u diskusiji o globalnim bezbednosnim izazovima, koju je organizovao Centar za međunarodne odnose i održivi razvoj (CIRSD), prilikom promocije novog izdanja časopisa „Horizonti“.
U intervjuu za radio Sputnjik, Rad je izneo svoje viđenje o nekim od ključnih pitanja u međunarodnim odnosima današnjice.
U Beogradu ste kao gost Vuka Jeremića. Kako biste ocenili njegov rezultat u trci za generalnog sekretara UN?
— Vukov rezultat je izvanredan. Niko na Zapadu nije mislio da će Vuk biti drugoplasirani, zapravo su mislili da će ostvariti mnogo lošiji rezultat. Ja mu odajem priznanje za vođenje tako efektivne, internacionalne kampanje. Takođe mu čestitam na vrlo kredibilnom programu reforme Ujedinjenih nacija. Mislim da je to bila kombinacija njegove energije, dinamike njegove kampanje, ali i njegovih ideja o reformi UN, i to je razlog zašto je bio toliko uspešan.
Kako gledate na buduće odnose između Ruske Federacije i SAD u svetlu pobede Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama?
— Iskren odgovor bio bi da je o tome prerano govoriti. Verujem da će tu obe strane biti razborite. Ali, suština je, ukoliko pogledate izjave koje je Tramp kao kandidat u više navrata ponavljao tokom kampanje, on je bio jasan u jednoj stvari — da želi da istraži mogućnost normalnijeg odnosa sa Rusijom. Mislim da su oni oko njega tu poruku shvatili. Ono što ne znamo je šta će to značiti u praksi u svetu ogromnih neslaganja koja se tiču Ukrajine, Sirije, balističkog odbrambenog sistema, nuklearnog oružja, kao i, naravno, nastavka zapadnih sankcija Rusiji. To su ključna pitanja. Moj stav je da je za međunarodni poredak dobro kada postoji normalniji odnos između Rusije i SAD, jer međunarodni poredak dobro funkcioniše kada između velikih sila postoji funkcionalan odnos, dok međunarodni poredak ne funkcioniše dobro ukoliko ta funkcionalnost odnosa izostane.
Poslednjih nedelja svedoci smo nekoliko susreta ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova i američkog državnog sekretara Džona Kerija i pokušaja pronalaženja rešenja za sirijsko pitanje. Da li mislite da će odlazeća američka administracija uložiti dodatni napor za pronalaženje razumnog rešenja za Siriju pre nego što Trampov kabinet počne sa radom?
— Nemoguće je predvideti šta će predsednik Obama i državni sekretar Keri uraditi u preostalih mesec i nešto dana. Znamo šta su u prošlosti uradili bivši američki predsednici, na primer, Bil Klinton je pokušao da preostale mesece svog mandata iskoristi kako bi izdejstvovao mirovni sporazum na Bliskom istoku. Kako prilično dobro poznajem predsednika Obamu, a ponešto znam i o državnom sekretaru Keriju, verujem da će svoju energiju posvetiti ovom pitanju. Međutim, mislim da je verovatnije da će se tim pitanjem više baviti predsednik Tramp, kada krajem januara preuzme predsedničku funkciju, i Ruska Federacija ali i sirijske vlasti i druge relevantne strane. Moje mišljenje je da što se pre okonča krvoproliće to bolje, i što pre vlade u Moskvi i Vašingtonu, ali i druge relevantne vlade, uključujući onu u Damasku, pronađu rešenje — tim bolje, jer ovaj krvavi rat predugo traje.
Da li mislite da će se spoljna politika SAD menjati sa Donaldom Trampom kao predsednikom, naročito kada je reč o Kini?
— Prerano je govoriti kada je reč o politici prema Rusiji, ali mislim da je izabrani predsednik Tramp jasno signalizirao da ne želi da nastavi dosadašnju praksu saradnje sa Kinom kada je reč o ekonomiji, trgovini i valutama. Ne znamo kako će to izgledati u praksi. Mislim da je važno ne pridavati preveliki značaj nedavnim izjavama izabranog predsednika Trampa kada je reč o Tajvanu i drugim pitanjima. Mislim da je važnije fokusirati se na to da li će sada doći do stvarnih ekonomskih pregovora između dve strane. Druga stvar koja će biti vrlo prisutna u odnosima Kine i SAD je pitanje Severne Koreje. To je glavni prioritet za američku administraciju, ne zato što ona to želi, već zbog tehničkog progresa nuklearnog programa Severne Koreje. Zato je od krucijalnog značaja postojanje takve atmosfere između Pekinga i Vašingtona u kojoj će oni moći da se sa ovim pitanjem nose pravovremeno i efikasno. U suprotnom, alternativa toj situaciji je previše strašna da bi se mogla zamisliti.
Kako gledate na budućnost Evropske unije u svetlu „bregzita“, ali i ostavke italijanskog premijera Rencija?
— Nisam Evropljanin već Australijanac, ali vrlo pažljivo posmatram stvari. Mislim da su okolnosti u ovim državama bile unekoliko drugačije. Britanska odluka o „bregzitu“ je svima vidljiva. Sa druge strane, ishod Rencijevog referenduma nije bio vezan za EU, već za unutrašnju politiku Italije. Mislite da se to neće odraziti na EU? Može imati neki uticaj, ali glavno pitanje referenduma je bilo vezano za političku reformu u Italiji i lakoću donošenja zakona. Ali, ako pogledamo šta se desilo u Austriji, sa 47 odsto podrške Slobodarskoj partiji Austrije i trenutnim nivoima podrške koju imaju francuski Nacionalni front i Alternativa za Nemačku, u toku je značajan skup nacionalističkih pokreta. Pitanje je da li će oni preći prag od 20 procenata podrške? To je teško reći. Ukoliko evropske vlade žele da ih spreče da pređu prag od 20 procenata podrške, Evropi će biti potreban novi socijalni i ekonomski sporazum sa onima koji su bili marginalizovani politikom i ekonomijom globalizacije.
